Ја, као припадник образовног система, нисам често (читајте: никад) имала прилику да ми ми неко омогући да се стручно усавршавам у иностранству. Начин на који би некоме то пошло за руком је мени увек био мистерија, колико год се тај неко трудио да ми потанко објасни шта би тачно требало да урадим. Ако треба да пишем и размишљам на тему, у реду, али не и да водим рачуна о уговорима. Пошто нас је сада шесторо у екипи, много је лакше јер нисам ја та која уговорима мора да се бави (предност рада у екипи!) и зато могу, неоптерећена тиме, да вам изложим своје мисли о нашој малој италијанској (аван)тури. Одувек сам веровала да је знање једна од највреднијих ствари које имаш, иако сам у животу најчешће наилазила на ситуације које су грубо оповргавале ово моје уверење. И тако сам са ставом оптимисте, заједно са члановима школског тима за реализацију пројеката, пре осам месеци написала пројекат. „Треба нам име за пројекат.“ „Оставимо то за крај, за сам крај.“ Нисам била сигурна кој