После 5 дана

     Прошле суботе сам у ово време чврсто спавала, потпуно исцрпљена дугим путовањем на релацији Пожега – Фиренца. Насупрот томе, вече пре тога нисам могла да заспим јер сам била сувише узбуђена оним што предстоји: одлазак на авион, пут у већ познатом смеру, са већ познатим људима, али уз немогућност да се јасно види или барем назре, коначни исход измаштаних циљева. Сећам се тренутка када ме је Олгица замолила да напишем први пост о Фиренци, на шта сам почела у неверици да се нервозно смејем из два разлога: 1. никада до тада нисам писала пост 2. Фиренцу, без обзира на то колико сам њених слика видела, нисам могла да замислим, као ни то да ћемо  у њој успети  да остваримо наше планове. А сада, 5 дана након повратка и више од две недеље од тог разговора...

     Фиренцу заиста не можете да замислите док у њу не крочите јер, као ни Венеција, ни она не личи на неки други град. Она је јединствена, јер се ни у једном другом није догодило све оно што се у њој збивало (ово није научна чињеница, већ субјективна процена заснована на унутрашњем узбуђењу) или је јединствена зато што само у њој имате осећање потпуне заслепљености и опхрваности уметношћу кога не само да не желите да се ослободите, већ хоћете да га понесете са собом као антидепресив за све оне дане када ћете бити избомбардовани неукусом и кичем. У тим данима пре било ми је тешко да замислим да ћу тамо заиста бити, као што би ми сада било тешко да замислим како би било да се она није догодила. А, опет, како би то могло да се икако измери када ни са чим не би могли да упоредите.

     Гледам наше слике и читам постове, као да су они једини материјални доказ мог присуства тамо, јер из перспективе ове хладне ноћи могу да поверујем да је то био смо сан. Слике Тоскане ми враћају веру у лепо и растапају у мени онај мали грумен који се некако створи у грудима када напуштате место које волите (родни град или онај у коме се осећате сличну блискост).