Фиренца као метафора

     Нисам знала да је могуће целог дана учити, шетати, спавати 5 сати и пробудити се потпуно одморан.  Нисам сигурна да је то због Фиренце саме по себи. Пре бих рекла да је она само метафора за нову енергију духа којом се напајаш онда када се догоди преокрет, када се догоди прилика за учење из душе, изнутра, из самог твог бића. Некада су ти преокрети непланирани и такви да уздрмају твоје комплетно постојање и учине да ставиш упитник на многа убеђења у твом животу. Некада су, као што сам ја овог октобра имала среће да буде, екстатично унапред месецима ишчекивани, уз неверицу да се то догађа теби, баш теби. Да добре ствари не морају увек да буду резервисане за друге и да постоји неки космички план који се, некако, овог пута поклапа са твојим виђењем онога што је, из твоје перспективе, добро за тебе.

     Драга Уте је рекла да би волела да може све оно што смо јој о њој данас рекли да понесе са собом у некој корпи одакле ће, према потреби, да извлачи онда када дође у заиста тешке тренутке. Како је то дивна идеја! Према потреби извлачити из сећања оне делове Фиренце који су највише омамили, који су направили највећу разлику у односу на тренутак где смо се налазили пре ње. Али, као што рекох, није реч о њој самој по себи. Или можда ипак јесте?

     Ипак, не можеш све објаснити другима. Не можеш све док се њихов дух не сретне са оном врстом изазова која ће га мамити да расте, гледа, ослушкује, испробава, греши и онда све опет изнова. Не треба ни покушавати по сваку цену, јер нисмо сви увек способни за исти корак. "One step at a time! One step at a time!", чујем Сузанине речи и видим њен огроман осмех. ОК, овај корак је мој.